Nepravda

Stojim u maloj sali Skupštine grada Novog Sada. Prodajem razglednice koje su replike radova malog Bogdana i prihod ide pedagoškim asistentima deci sa invaliditetom. Za četiri sata prodala sam tri razglednice, skupila 300 dinara. Ljudi dolaze da bi popili kafu i popušili cigaru. Niko me ne primećuje. Pokušavam da ih zainteresujem, da doprem do njih, ljubazno pitam da li želite da vam objasnim o čemu se radi, šta prodajem – „ne hvala“. Ulazi jedna žena koja me začuđeno pita zbog čega ja to radim, da li je neko „invalid“ u mojoj porodici. „Ne gospođo, nije niko, kako vi kažete, invalid ili pravilnije osoba sa invaliditetom, ovo radim jer želim da pomognem deci  sa invaliditetom od kojih vi pravite invalide nazivajući ih takvima“. Žena odlazi.  Sada shvatam da nisam trebala tako da joj odgovorim. Da sam joj smislila neku žalosnu priču možda bi iz svoje Louis Vuitton torbe izvadila 100 dinara i kupila jednu razglednicu. „Nećeš ti dete ništa ovde prodati, ovde ljudi dolaze samo na čarape i gaće“, dobacuje jedna žena. I tada počinjem da razmišljam... Koliko puta ste iz udobnosti svoje fotelje gledali na tv-u unesrećene ljude? Koliko ste nesrećnih priča čuli u životu? Koliko gladne dece, fizički zlostavljanih majki, psihički i fizički ugnjetavane omladine ste viđali u novinama, vestima... I da li ste nekako pomogli, šta ste uradili povodom toga? Ako jeste svaka čast, sigurno to očekujete da kažem. Eto rekla sam, ali ne mislim tako. Za dobro delo čovek ne treba da traži zahvalnost. Ako niste ništa uradili, nema veze, ne čudi me.

Vreme prolazi, broj prodatih razglednica se ne povećava. Svi me obilaze. Za pola sata počinje neka sednica. Sala se puni, u meni se budi nada da ću uspeti da prodam još koju. Ali na šta nailazim? Na veoma elegantnog mladog gospodina koji me pita do kada  ja planiram da ostanem ovde, jer počinje sednica i raspravljaju o veoma važnoj temi  utvrdjivanja  ako se dobro sećam naziva nekog objekta koji treba da se izgradi...na nekoj lokaciji. A da malo zasedate o tome što ste ukinuli finansiranje pedagoških asistenata maloj dečici sa autizmom i cerebralnom paralizom?! I da zbog toga ja sad stojim ovde i molim vas da kupite jednu razglednicu i pomognete nekako! U svom tom besu dolazi jedan stariji čovek, koji me pita šta prodajem. Sva srećna objašnjavam mu, da bi mi on na kraju rekao kako su njemu juče ukrali automobil od 12.500e, i da ga ne zanimaju te moje srceparajuće priče, mi samo krademo. E to je bio vrhunac. Nisam mogla više da izdržim. Pokupila sam razglednice i vratila se u centar „Živeti uspravno“  sa poražavajućim vestima. Ali oni su već navikli na to. Jedino ja kao novajlija tamo nisam se još naučila da me ne pogadja toliko ljudska glupost, nepravda i pohlepnost. Sramota me je što sam čovek. Eto tako.

Ovim putem apelujem da ako iko želi da pomogne, da mi se javi. Vrlo rado ću ga povesti u centar da upoznaju Mimu, Saleta , Macu, malu Taru i ostale i kupe po neku razglednicu. I molim vas ako ikada vidite osobu sa invalitidetom na ulici nemojte skretati pogled. Oni su ljudska bića koliko i svi drugi. Ustvari nisu! Oni su veći ljudi od svih ljudi koje znam!  Zamislite koliko je teško završavati doktorske studije iz književnosti. A sada zamislite da imate cerebralnu paralizu i završavate doktorske studije, razmislite koliko njih bi to mogli?!
 Bogdan Jovanović