Nepravda

Stojim u maloj sali Skupštine grada Novog Sada. Prodajem razglednice koje su replike radova malog Bogdana i prihod ide pedagoškim asistentima deci sa invaliditetom. Za četiri sata prodala sam tri razglednice, skupila 300 dinara. Ljudi dolaze da bi popili kafu i popušili cigaru. Niko me ne primećuje. Pokušavam da ih zainteresujem, da doprem do njih, ljubazno pitam da li želite da vam objasnim o čemu se radi, šta prodajem – „ne hvala“. Ulazi jedna žena koja me začuđeno pita zbog čega ja to radim, da li je neko „invalid“ u mojoj porodici. „Ne gospođo, nije niko, kako vi kažete, invalid ili pravilnije osoba sa invaliditetom, ovo radim jer želim da pomognem deci  sa invaliditetom od kojih vi pravite invalide nazivajući ih takvima“. Žena odlazi.  Sada shvatam da nisam trebala tako da joj odgovorim. Da sam joj smislila neku žalosnu priču možda bi iz svoje Louis Vuitton torbe izvadila 100 dinara i kupila jednu razglednicu. „Nećeš ti dete ništa ovde prodati, ovde ljudi dolaze samo na čarape i gaće“, dobacuje jedna žena. I tada počinjem da razmišljam... Koliko puta ste iz udobnosti svoje fotelje gledali na tv-u unesrećene ljude? Koliko ste nesrećnih priča čuli u životu? Koliko gladne dece, fizički zlostavljanih majki, psihički i fizički ugnjetavane omladine ste viđali u novinama, vestima... I da li ste nekako pomogli, šta ste uradili povodom toga? Ako jeste svaka čast, sigurno to očekujete da kažem. Eto rekla sam, ali ne mislim tako. Za dobro delo čovek ne treba da traži zahvalnost. Ako niste ništa uradili, nema veze, ne čudi me.

Vreme prolazi, broj prodatih razglednica se ne povećava. Svi me obilaze. Za pola sata počinje neka sednica. Sala se puni, u meni se budi nada da ću uspeti da prodam još koju. Ali na šta nailazim? Na veoma elegantnog mladog gospodina koji me pita do kada  ja planiram da ostanem ovde, jer počinje sednica i raspravljaju o veoma važnoj temi  utvrdjivanja  ako se dobro sećam naziva nekog objekta koji treba da se izgradi...na nekoj lokaciji. A da malo zasedate o tome što ste ukinuli finansiranje pedagoških asistenata maloj dečici sa autizmom i cerebralnom paralizom?! I da zbog toga ja sad stojim ovde i molim vas da kupite jednu razglednicu i pomognete nekako! U svom tom besu dolazi jedan stariji čovek, koji me pita šta prodajem. Sva srećna objašnjavam mu, da bi mi on na kraju rekao kako su njemu juče ukrali automobil od 12.500e, i da ga ne zanimaju te moje srceparajuće priče, mi samo krademo. E to je bio vrhunac. Nisam mogla više da izdržim. Pokupila sam razglednice i vratila se u centar „Živeti uspravno“  sa poražavajućim vestima. Ali oni su već navikli na to. Jedino ja kao novajlija tamo nisam se još naučila da me ne pogadja toliko ljudska glupost, nepravda i pohlepnost. Sramota me je što sam čovek. Eto tako.

Ovim putem apelujem da ako iko želi da pomogne, da mi se javi. Vrlo rado ću ga povesti u centar da upoznaju Mimu, Saleta , Macu, malu Taru i ostale i kupe po neku razglednicu. I molim vas ako ikada vidite osobu sa invalitidetom na ulici nemojte skretati pogled. Oni su ljudska bića koliko i svi drugi. Ustvari nisu! Oni su veći ljudi od svih ljudi koje znam!  Zamislite koliko je teško završavati doktorske studije iz književnosti. A sada zamislite da imate cerebralnu paralizu i završavate doktorske studije, razmislite koliko njih bi to mogli?!
 Bogdan Jovanović

Oktobar u milion nastavaka

Podignite ruku ko kaže da će učiti i sačeka dan pred ispit da predje knjigu od 300 strana. Ja dižem obe! A sve to otežava šalterska služba koja vam odgovori sa da ili ne i spusti vam slušalicu. A ako nekako uspete da dodjete do šaltera, i to tako što bukvalno gazite preko ljudi uz izvinjenje i objašnjenje da vam je hitno, zateknete uvek istu sredovečnu ženu koja se ne potrudi ni da digne svoju glavu. I tako se kroz ceeelu godinu vrtimo u krug, nagadjamo, slušamo rekla-kazala dok rok ne prodje i onda po stoti put pišemo neke molbe, žalbe, primedbe i ostalo.
Oktobar...jesen....opalo lišće....boje i emocije.....predivno. O ne opet sam se vratila u stvarnost....oktobar...ispiti...upis godine...propušteni rokovi...izgubljeni živci....bodovi i uslovi. Imam jedno pitanje....zbog čega je generalno celo školovanje stresno i frustrirajuće?! Ajde malo da stavimo prst na čelo i razmislimo o tome zbog čega više od 50% osoba kažu da im je bombardovanje `99 bilo jedan od boljih perioda -pogodite zašto- zato što nisu išli u školu. Znam da meni jeste. Nije li to žalosno da se deca više raduju slobodnom času nego svom rodjendanu.....bar je kod mene to bio slučaj. "Nije ni studiranje za svakoga", često ljudi kažu i ja se slažem sa time. "Bez fakulteta nemaš ništa", kažu i to ali tu se već dvoumim. Smatram da ako čovek nema sreće, ako nije uporan i ako je bez ambicije ni tri diplome mu neće pomoći. A onda dodje osoba sa završenom osnovnom školom i bogatim tatom, i oduva ti te tri diplome iz ruke, projurivši u svom Mercedes-Benz SLR McLarenu. A i kakvo je vreme došlo nikom ne gine rad u nekom supermarketu kao kasir ili obezbedjenje, tako da,završite fakultet pa kad već propadate, propadajte sa stilom ;)!
I tako u razmišljanju meni je opet prošlo veče a onih 300 strana čekaju....ma smisliću već nešto ,ako ništa drugo Srbija je puna prodavnica i marketa :) !

Parada haosa

"Pederi su mi odvratni ali nemam ništa protiv lezbejki...."

Čuvena fraza koju sam davnih dana čula, koja je potekla naravno iz muških usta i koja je nastavila da se provlači kroz, čini mi se, svaki muški um. Osim ako taj um nije homoseksualne orijentacije,naravno. I tako se ja od tog dana pa nadalje pitam, šta je to sa strejt muškarcima i lezbejkama. Počinjem da mislim da bi čak trebali da uvedu novu  `vrstu`  pored heteroseksualaca i homoseksualaca. Da li ih privlači dva para grudi ili ideja da je to nešto ,pomalo, nastrano? Molim da mi neko razjasni, hvala unapred !
E sad, verovatno ne bih tom pitanju pridavala toliko značaja da se nije desila čuvena Parada ponosa ili Gej šarada kako bih ja rekla. Puno mišljenja, emocija a još više srbovanja i razbijenih izloga. Da li su homoseksualci svojom paradom dobili željena prava -ne. Da li su podstakli nemire -da.Da li je ceo Beograd demoliran zbog njihove kratke šetnje i oni su znali da će tako biti -DA! Što se mog mišljenja tiče, u koju rupu neko stavlja svoj polni organ i šta neko prima u isti, definitivno nije moja briga. Nisam za a nisam ni protiv. Samo sam za to da se sve ovo moglo izbeći. Pobogu, ovo je Srbija, ovde će demokratija postojati samo na papiru sada, uvek i za vjek vjekova. U celoj ovoj priči jako me je ,mogu reći, pogodilo pismo jedne žene/devojke, koje je uputila kabinetu Njegove Svetosti Patrijarhu Irineju. Za neke stvari je delimično bila upravu, ali za sledeće se nikako ne slažem :

"Kada cete organizovati, tj odrzati molitvenik za decu bez roditelja, za obolele od raka, za mrtvorodjenu decu, za zrtve nasilja, za studente koji jedva sastavljaju kraj sa krajem, ali zele da se obrazuju, za one ljude koji godinama ne mogu da imaju decu, za jalove, za nezaposlene, za samohrane majke, za autisticnu decu, za osobe sa daunovim sindromom, za penzionere?

Kada cete odrzati molitvenik za mir?
Nikad, necete NIKAD!"

Da je "pravoslavka, krstena!" kao što navodi znala bi da se svake nedelje, u svakoj liturgiji, u svakoj molitvi spominju svi unesrećeni ljudi sveta. Naravno da u svakom žitu ima kukolja i da se u nekim crkvama, nažalost svašta radi, ali potpuno podržavam taj molitvenik koji je održan i te ljude koji su sa ikonama išli u povorci. Još jedna stvar mi nikako nije jasna. Čemu ta parada ?! Što strejt ljudi ne bi napravili svoju paradu. Kako su stvari krenule da se odvijaju, strejt ljudi će biti u manjini.